Kartica kojom besplatno koristite prevoz u Beogradu
Sama zamisao da GSP bude besplatan se temelji na ideji da Gradski prevoz bude 100% subvencionisan iz budžeta grada od poreza građana. Mnogi ne znaju da grad Beograd placa 6.5 milijardi dinara, odnosno 70% ukupnih sredstava potrebnih za funkcionisanje gradskog prevoza, ostatak sredstava GSP obezbeđuje na marketingu, odnosno reklamama koje možete videti na i u autobusima i tramvajima a svega 12% na građanima koji plaćaju kartu od kojih se 8.5% izdvaja kao direktan profit Bus Plusa.
Sigurno u blizini mesta u kojem stanujete ima neko mesto na kojem postoji plan ili postoji projekat za izgradnju neke velike ustanove, sportskog centra, ili stambenog objekata. A baš na tom mestu okupljaju se građanani, jer u njemu pronalaze malo utočište tišine i mira. Ne mogu i ne želim o tome zašto i to malo zelenih površina u urbanim sredinama mora da postane jedna betonska kocka, ali želim da pitam zašto dok ne postane takva i dok su još uvek u fukciji šetališta moram da sedim na takvoj istoj, samo manjoj?
Ovakva mesta uglavnom su “divlja”, ne zbog toga što nisu upisana sa svojim imenom i adresom već zato što će na tom mestu za par godina da se izgradi nešto novo, nešto sto je potrebno svim građanima koji tu žive. Dobro, nemam ništa protiv da čekam da se budžet dovoljno napuni da bi radovi mogli da počnu. Ali jel je neophodno da sedim na ” ‘ladan beton” ? Besmisleno je ignorisati trenutnu situaciju, Metino brdo u Kragujevcu je lokacija koju dnevno posećuje veliki broj građanja zarad druženja i šetnje, njima kao i meni to je vid opuštanja i relaksacije. Ovde dolaze prijatelji, porodice, pojedinci i grupice ali to kao da nije bitno gde dolaze i zašto, koga to i interesuje da li sugrađani imaju gde da posede ili prošetaju. Pored toga ovo mesto ima veliki istorijski značaj, na ovom mestu je 2. marta 1942. godine streljano je 173 rodoljuba i zarobljenih partizana a i na istoj se nalazio i ratni logor.
Na ovoj lokaciji u Kragujevcu planiraju da izgrade dve sportske hale i pored toga stambeni i poslovni prostor, a pored toga tu je planirano i da se napravi montažno naselje u kome bi živeli radnici iz Kine koji treba da grade južnu obilaznicu u Kragujevcu. Prema tome, za ovu lokaciju postoji plan, ali opet, da li je to plan koji je u interesu svih građana ako se uzme istorijski značaj, ako se uzme da tamo i dalje ljudi šetaju i još više bi ih provodilo vreme na Mekinom brdu samo kada bi za takva okupljanja bilo optimalnih uslova.
Nije to situacija samo u Kragujevcu, u svakom gradu postoji neki kutak u kom sugrađani vole da napune svoje baterije, da se isključe iz saobraćaja i gužvi, da dišu punim plućima ali kao u gore pomenutom slučaju nemaju ni optimalne uslove za tako nešto. Ne pričam ja ovde o nekim urnebesnim parkovima za koje trebaju ozbiljna ulaganja, ovde je reč o par klupica i par reflektora.
Ako već moram da se strpim i sačekam da dođu ta nova vremena, zar moram da sedim na ” ‘ladan beton” ? Ruku na srce, negde može da se pronadje poneka klupa koja nije uništena, vandalizmom malograđana. Čak i na takvim mestima, na kojima bih izašo na svež vazduh, nema osvetljenja pa se noću skupljaju osobe sumnjivog morala. Ironija da bude još veća, ljudi umesto da se bore da ta mesta budu funkcionalnija oni ih odbacuju baš zbog tih sumnjivih osoba ili zbog sumnjivih radnji. Mesto koje treba da bude park ili šetalište postaje nešto drugo, a sada da li zbog toga šta se radi tamo ili nečije nemarnosti Vi sami procenite.
Ono šta mi najviše smeta je činjenica da ću za par godina biti u prilici da nekom prepričavam kako je na tom mestu na kojem je sada velika zgrada, bila livada ili šuma. Ali dok to vremen ne stigne, zar moram da sedim na” ‘ladan beton” ?
Malo investiranja je potrebno da se sredi jedno takvo mesto, klupicama i osvetljenjem. To je malo para za mnogo osmeha, a osmeh nema cenu.
Kampanja protiv BUSPLUS-a se nastavlja. U ovom tekstu ćemo pokušati da odgovorimo na 3 najvažnija pitanja koja se tiču ove kampanje.
1) Šta građani dobijaju uvođenjem besplatnog gradskog prevoza?
2) Šta grad Beograd dobija uvođenjem besplatnog gradskog prevoza?
3) Rešenje kojim će obe strane biti zadovolje i imati benefit od uvođenja besplatnog gradskog prevoza?
1)
-Građani, kako oni socijalno najugroženiji, tako i svi ostali će dobiti pre svega jednu brigu manje, odnosno jedan (ne tako mali) trošak manje koji će iskoristiti za neke osnovnije potrebe.
-Takođe, uvođenjem besplatnog javnog prevoza se dobija mogućnost da se sa jednog kraja grada ode na drugi potpuno besplatno.
-Da se svakog dana besplatno ide i vraća s posla.
-Oni koji voze automobile u Beogradu razmisliće o korišćenju javnog prevoza jer bi to bilo mnogo isplativije od plaćanja goriva.
-Frime Apeks i Linus koje su zadužene za organizaciju karata i kontrolu putnika i koje stoje iza BUSPLUS sistema ne bi postojale i uzimale novac narodu.
2)
-Grad Beograd dobija čistije ulice u smislu manje saobraćaja, samim tim i manje zakrčenja u saobraćaju, manje gužvi (a to je trenutno jedan od najvećih problema ovog grada).
-Samim tim se smanjuje emisija štetnih gasova prouzrokovanih automobilima.
-Uštedeli bi mnogo na validatorima za čekiranje čija je cena enormno velika.
-Uštedeli bi na platama kontrolora.
-Direktan profit privatnih firmi Apeks i Linus bi sad bio profit Javnog gradskog prevoza koji bi se zasnivao, ne na naplaćivanju karata, već na reklamama na autobusima i tramvajima.
3)
-Trenutno, po našem mišljenu, profit od BUSPLUS sistema ima samo privatna firma Apeks dok građani i grad ispaštaju. Uvođenje besplatnog javnog prevoza bi dovelo do značajnijeg poboljšanja života u gradu. Dignimo glas, nek svako da neku ideju, mogao bi recimo da se uvede sistem “recikliraj da bi se vozio”, autobusi bi mogli da koriste bio gas koji bi se preradjivao od recikliranog smeća. Švedska odavno funkcioniše po tom sistemu. Nešto takvo bi koristilo i gradu i gradjanima a samim tim i celoj državi.
Postoje rešenja, nekada i više nego što i možemo da zamislimo, e sada, problem je u tome ko će da čuje za ta rešenja. Nalazimo se u vremenu gde trebamo biti složni, ne međusobno samo, već i sa svim institucijama. Besmisleno je ratovati sa privatnikom, gradom, državom. 70% Smatramo da je ovo uvreda, ne lične prirode, već inteligencije korisnika istih usluga javnog prevoza.
Od 4. marta tekuće godine u Bajinoj Bašti je počeo besplatan autobuski prevoz na svim đačkim linijama. Znači postoji način i u našoj maloj zemlji da se sprovede u delo, živi dokaz je Bajina Bašta. Ko sada može da nam kaže da nije izvodivo?
Nije poenta ni ove priče ni Neutrinaca da neko bude oštećen, poenta priče je da postoje mnoga rešenja da javni prevoz bude u službi građana i da bude besplatan ali i da bude koristan. Kako bi bilo da recikliraš i dobiješ potvrdu da si to uradio, a na osnovu te potvrde od Gradskog saobraćajnog preduzeća dobiješ mesečnu markicu kojom možeš da koristiš usluge javnog prevoza ? Razmisli, ti gradu Beogradu daš čistoću, postane grad za uzor u region, a i šire, a grad tebi slobodno i bez stresa korišćenje javnog saobraćaja. Klasičan primer trampe, a znaj, dobro se dobrim vraća.
U poslednje 2-3 nedelje, po medijima slušamo, čitamo, gledamo, u svakom slučaju informišemo se o aflatoksinu, neki ga prozvaše i “alfa”…. Ime mu potiče od gljivice, čiji je produkt, a ona se zove Aspergilus flavus i nastaje na kukuruznom zrnu, najčešće u doba suše ili kod nepravilnog skladištenja. Ima je i u kikirikiju, mada se može javiti i na ostalim žitaricama. Eto par informacija, čisto da se razjasni nedoumica oko imena aflatoksina.
Sad, što se tiče njegovog toksičnog dejstva, kao neko ko je učio o ovom toksinu, a opet sebe smatra laikom za ovu oblast, znam da je jako toksičan, njegovo dejstvo je utoliko gore, jer je kumulativno – tj. ne može se izbaciti iz organizma, a konstantno se taloži u jetri i u jednom trenutku će početi da ispoljava svoj kancerogeni efekat. Naravno, toksin, kao toksin, kažu da nije sposoban sam da izazove ovakav efekat, već na to utiče i predispozicija čoveka, način života i drugi faktori. Evolucijom su mnoge vrste životinja, kao i ljudi razvili određenu rezistenciju na ovaj toksin i zbog toga je potrebno da doza pređe određenu granicu, da bi se efekat ispoljio…To je realna opasnost, sa kojom se susrećemo svakodnevno i pitanje je šta možemo da uradimo, da bi smo tu opasnost otklonili?
Pa, jednostavno, pomešamo zdrav i zaražen kukuruz u određenoj razmeri i na taj način rešimo problem. Dalje, postoji grupa minerala koji se zovu zeoliti, a potiču iz vulkanskih stena, postoji više nalazišta u Srbiji, tako da ne oskudevamo ni u njima… Zbog svoje specifične rešetkaste strukture, poseduju svojstvo adsorpcije toksina kako iz žitarica, tako i iz tela, pa se koriste u poljoprivredi, farmaciji, stočarstvu, dakle, tamo gde bi nama najviše i pomogao….
Znači, nije problem nerešiv, samo je pitanje volje i organizacije.
Poželjna vrednost u gotovo svim zemljama je 0 mikrograma/kg mleka, ali je granična 0,05….Kod nas je do pre 2 godine bila 0,5 i kada se taj standard promenio, nije se promenio i način pripreme hrane i hrane za životinje.
Evo još i spiska mleka koja su skinuta sa rafova i isključenih iz prodaje.
Spisak uzoraka u kojima je trijažnom metodom postavljena sumnja na prisustvo aflatoksina M1 može se videti preko veb-stranice Uprave za veterinu, odnosno preko linka: www.vet.minpolj.gov.rs . Na spisku su naziv mlekare, naziv mleka i datum roka ispravnosti mleka:
IMLEK BEOGRAD
- MOJA KRAVICA 2,8 MM, 14.07.2013.4EN 10, IMLEK
MEGGLE KRAGUJEVAC
- MEGGLE UHT MILK 16.06.2013, MEGGLE KRAGUJEVAC
- MEGGLE PASTERIZOVANO MLEKO 2,8% MM, 02.03.2013., 008571, MEGGLE KRAGUJEVAC
Mi imamo primenjiv Zakon o bezbednosti hrane, samo treba da se sprovede u delo, a tu opet dolazimo do momenta volje i organizacije…
***Zakon o bezbednosti hrane***
Mere ograničenja i zabrane hrane za životinje
Član 29
U slučaju osnovane sumnje da hrana za životinje nije bezbedna, Ministarstvo je dužno da preduzme mere ograničenja ili zabrane i povlačenja takve hrane za životinje iz prometa, do otklanjanja sumnje na njenu bezbednost.
Kada se utvrdi da hrana za životinje nije bezbedna, Ministarstvo je dužno da preduzme mere ograničenja ili zabrane i povlačenja takve hrane iz prometa, u skladu sa ovim zakonom i drugim posebnim propisima.
Kada je hrana za životinje iz stava 2. ovog člana deo jedne proizvodne partije, serije ili pošiljke iste hrane za životinje po vrsti i kategoriji, smatra se da sva hrana za životinje u toj proizvodnoj partiji, seriji ili pošiljci nije bezbedna, osim ako se detaljnom procenom ne utvrdi da je ostatak proizvodne partije, serije ili pošiljke bezbedan.
Postavlja se više pitanja. Zašto, ako su bili spremni da promene zakon, nisu promenili ili bolje kontrolisali način proizvodnje? Zašto državni organi koji su nadležni nisu obavljali na odgovarajući način? Dve trećine mleka prema analizama koje su stigle iz Holandije prelaze granicu evropskog standarda od 0,05 mikrograma aflatoksina, kako je dozvoljena tolika samokontrola proizvođača? Ko je oštećen ovde najviše, da li potrošsači ili oni proizvođači koji su uložili dosta da ispoštuju ove standarde? A sada, poslednje pitanje koje postavljam sebi ovih dana, kakvo su mleko pili naši preci i ranije je bilo sušnih godina, a nije bilo kontrole hrane, kao danas???
Najbolji oblik kontrole je kada misliš da si slobodana ti si preterano izložen manipulaciji, to je jedan oblik diktature. Društvo, čovečanstvo trpi zbog masovne hipnoze. Hipnotisani smo i automatski izmanipulisani sa najrazličitijih strana, oružje kojim se služe su mediji. Živimo u zemlji ali i u svetu gde se na vodećim funkcijama i pozicijama nalaze društveno bolesni ljudi i interesne grupe. Sam jaz koji se nalazi između onog što nam serviraju i onog što se starno događa je ogroman.
Ne mogu da dozvolim da budem njihov rob, nemoj ni ti. Ne želim da me truju svojim virusima zarad novca, ne želim da budem još jedan šraf takvog sistema. Neću da me programiraju svojim lažima. Zarad novca sve granice pristojnog i humanog su izgubljene, ne pomerene. Sada pitanje je koliko možemo, ne zavisi od mene, ja sam niko. Ja sam ovde zato što si me ti stvorio i zato što i sam vidiš šta je sve oko tebe. Svi smo žrtve još jedne sumanute priče, deo društva u kome je „debelo“ narušen sistem vrednosti.
U duhu toga izmanipulisani čitaoče pretvori se u uvo i poslušaj pesmu dole. Još uvek ima nade da zajedno kritikom i konkretnim primerima skinemo ovaj zavoj sa očiju. Nemoj samo da ćutiš, oni to i žele od tebe. Ne dozvoli da nas zatruju.
Sama pomisao da u Beogradu (Srbiji) ista može da bude besplatno deluje neverovatno i krajnje besmisleno a najveći razlog za to je navika. U ovoj zemlji smo svi naviknuti i prinuđeni da plaćamo ono sto može da bude besplatno i preplaćujemo ono što može da bude jeftino. Naš najveći problem je to što se osećamo bespomoćno i bez pogovora trpimo sve “zulume” današnje vlasti bez hrabrosti da se protivimo tome ili borimo za nešto u šta verujemo. Svest ljudi u Srbiji nije na zavidnom nivou i uglavnom živimo u ne znanju koje drugi (čitaj vlast), iskorišćava na najbolji mogući način za sebe i svoje bogaćenje.
Jedan od boljih primera za to je Bus Plus prevara.
Verovali ili ne, besplatni javni prevoz je moguć. Itekako. Ljudi najčešće na celu tu zamisao gledaju sa nevericom i sa stavom: “od toga nema ništa”. Mi postojimo da bi taj stav i njemu slične promenili i uz mnogo sreće i truda, nadam se, iskorenili iz ove zemlje. Besplatan GSP postoji u 50 različitih gradova sveta, a Talin (glavni grad Estonije) je prva prestonica koja je uvela SLOBODAN gradski prevoz. U Talinu je kompletan autobuski i tramvajski gradski prevoz besplatan što je pokazatelj da je taj koncept moguć i održiv.
Prema informacijama iz odeljenja za saobraćaj intenzitet saobraćaja u tom gradu je smanjen za preko 10% od uvođenja besplatnog javnog prevoza. Uvođenje besplatnog gradskog prevoza, osim slobodnog kretanja za socijalno najugroženije građane, donelo je više novca za ostale najosnovnije životne potrebe. Zamislite samo da novcem koji dajete na mesečnu kartu platite struju, telefon ili komunalije, fantastično, zar ne? Takođe je moguće, ukoliko omogućimo besplatan prevoz, smanjenje broja automobila na ulicama, što znači i čistiji vazduh sa manje zagađenja otrovnim gasovima i manje automobilske buke. Saobraćajnice se oslobađaju za pešake, bicikliste i rekreativce, a društvo smanjuje potrebu za uvozom fosilnih goriva i zavisnost od istih.
Sama zamisao da GSP bude besplatan se temelji na ideji da Gradski prevoz bude 100% subvencionisan iz budžeta grada od poreza građana. Mnogi ne znaju da grad Beograd placa 6.5 milijardi dinara, odnosno 70% ukupnih sredstava potrebnih za funkcionisanje gradskog prevoza, ostatak sredstava GSP obezbeđuje na marketingu, odnosno reklamama koje možete videti na i u autobusima i tramvajima a svega 12% na građanima koji plaćaju kartu od kojih se 8.5% izdvaja kao direktan profit Bus Plusa.
Novac koji se troši na validatore za čekiranje karata i na platu kontrolora bi najverovatnije mogao da pokrije onih 12% prihoda od naplaćivanja karata.
Pa zašto se onda novac uzima od naroda? Nekome, na nekom visokom mestu to odgovara ili šta drugo. Razum mi ne dozvoljava da razmišljam drugačije nego da je neka prevara u pitanju. Možda i grešim, ali tražim objašnjenje, a i ako ga ne dobijem, daj da nađemo ili stvorimo način da javni gradski prevoz bude besplatan i u Beogradu.
Cilj ovog teksta nije propaganda protiv bilo koga niti govor mržnje, već jednostavno podstrek da zajedno dignemo glas i zajedno Beogradu oduzmemo BusPlus!
Ovaj tekst je nastao prevashodno zbog groženja šta sve može da se čuje i vidi u našim medijima a da narod slepo veruje u ta ista baljezganja. Ja lično medijima kao što su televizija ili novine (pošto su ili u sluzbi vladajuce garniture, ili opozicije, jer strana mora da postoji) isključio sam mogucnost dopiranja do mojih očiju a kamoli mozga. Ako Vas teši, ovo se svugde i u istim merama dešava u svetu, politika koristi medije, a novinari koriste politicke veze ovih prethodnih plus novac i kada ih sabereš i oduzmeš dođes do pola istine diktirane od prvih.
Svaka komunikacija, svaka komunikaciona praksa koja za rezultat ima socijalno povezivanje čoveka sa drugim ljudima može se u širem smislu nazvati komuniciranje.
Propaganda predstavlja vrstu komunikacije čiji je smisao u ubeđivanju, uveravanju i usmeravanju primalaca poruke. Propaganda je komunikacija koja ima planski, organizovan i smišljen karakter. I propaganda i javno komuniciranje se u posredovanju znakova oslanjanju prvenstveno na tehnološku bazu masovnih medija.
Savremena praksa pruža bezbrojne primere poistovećivanja i neadekvatnog korištenja pojmova informisanje i propaganda. Tek se u ovom veku počela uočavati razlika između ova dva termina. U širem smislu informisanje se zapravo može odrediti kao nepristrano obaveštavanje javnosti o nečemu ili nekome, dok propaganda ide za tim, ne samo da obavesti,nego da i putem odgovarajćih medija, najčešće mas-medija utiče na ljude, na njihove stavove, mišljenja i ponašanja.
Efikasnost propagandnih aktivnosti zavisi od izbora medija koji se koriste u posredovanju poruka od kreatora propagande do recipijenata. Propaganda se u vezi s’ tim, najčešće oslanjana mogućnosti medija masovnog komuniciranja. Mas-mediji su oni mediji koji organizacionim rešenjima i tehničkim sredstvima su u stanju distributirati infomaciju velikom broju recipijenata.Odnos medija i cilja moguće je izraziti na sljedeći način: jedan medij = samo informisanost, dva ili tri medija = moguće je ubjeđivanje, a kombinacija više medija (televizija, radio, štampa) usmeravanje ponašanja. Multimedijsko posredovanje propagandnih poruka omogućuje recipijentu da se osloni na najbolju medijalnu prezentaciju i najkvalitetniji komunikativni sadržaj. Multimedijalna prezentacije koje omogućuju mediji, otvara nove prostore za propagandno delovanje. Savremeni mediji stvaraju uslove za prevazilaženje viševekovne podele na dobro informisane komunikatore i amorfnu, neobavještenu publiku čiju je aktivnost u odgovarajućem procesu moguće modelirati i usmeravati.
Reč manipulacija vodi poreklo od latinske reči manu – ruka i znači rukovati, upravljati nečim. U kontekstu ljudskih odnosa, ona se svodi na pokušaj da upravljamo tuđim ponašanjem kroz načine kojih često nismo ni svesni. Obzirom da je otvorena i direktna komunikacija ključna u svakom dobrom odnosu, važno je osvestiti načine na koje smo skloni da manipulišemo drugima, isto kao što je važno biti svestan onih situacija u kojima drugi pokušavaju da nas izmanipulišu.
Manipulacija je socijalna veština upravljanja pojedincima ili grupama ljudi, tako da oni, a da toga i ne moraju biti svesni, rade u korist manipulanta, verujući da rade za sebe i sopstvene interese. Manipulacijama se služe političari, ideolozi, rukovodioci, stručnjaci za marketing i mnogi drugi kojima je cilj da na prikriven način oblikuju i kontrolišu ljudsko ponašanje i stavove. Sklonost i sposobnost manipulacije ljudima jedna je od glavnih karakteristika crte makijavelizma. Makijavelizam može se shvatiti kao crta ličnosti i obrazac bezobzirnog interpersonalnog ponašanja usmerenog na moć i materijalnu korist. On predstavlja osobeno, skeptično antropološko shvatanje, što znači da su ljudi po prirodi kukavice, sebični i nemoralni i beskrupulozno manipulisanje ljudima lukavstvom, obmanama, pretnjama i laskanjem, kako bi se postigao neki sebični cilj. Smatra se da je osnovni princip makijavelizma: – Cilj obezbeđuje sredstva-. Međutim široj javnosti ustalio se ovaj princip pogrešno predstavljen kao: – Cilj opravdava sredstva- , što je ustvari pogrešna interpretacija informacije i predstavlja jedan od metoda manipulacije medija.
Tako istinite informacije gube smisao pošto igrom reči i svojom moći oni u svoju korist nama plasiraju laži, setite se samo ministra Dinkica koliko se pojavljivao sa pričom “AKCIJE” a šta se na kraju obistinilo.
Mediji igraju značajnu ulogu u današnjem društvu obezbeđujući, na različite načine, širok opseg informacija. Oni snažno utiču na stavove u zajednici, na verovanja i ponašanje, i igraju vitalnu ulogu u politici, ekonomiji i društvenoj praksi.
Mediji prodiru u sve sfere društva – u politiku, ekonomiju, kulturu, nauku, sport, svakodnevni život. Oni svugde imaju posla i ne deluju samo na osećanja i mišljenja Ijudi. Oni demonstriraju vlast nad njima, i to diktatorsku vlast. Ova vlast se ostvaruje različitim kanalima. Sredstva masovnih komunikacija postaju sve više informativna i formativna. Mnoštvo informacija zahtevalo je prilagođavanje i selekciju, što je omogućavalo i manipulaciju. Informacijaje, najedanput, u punom smislu, postala temelj socijalne moći. U situaciji izloženosti na milost i nemilost depersonalizovanim informacijama, pojedinac počinje tražiti oslonac u drugome, nekoga, ko može biti oslonac u kontradiktornom svetu sa kojim je suočen. On postaje sve zavisniji od medija i informacije koju od njih dobija. lako su te informacije sekundarne, one za njega postaju primarne i osnovne. Svet za pojedinca nije više samo njegova porodica i teritorija; on je najedanput postao građanin sveta, ali sa ličnošću koja je još uvek primerna užim lokalnim okvirima. Smisao se traži i nalazi u onome što daju drugi, a pojedinac postaje manipulativni objekt.
Mediji se često nazivaju “četvrta sila” u državi (pored izvršne, zakonodavne i sudske), a moderne demokratije se nazivaju “medijske demokratije”. Slobodno mišljenje i slobodno izražavanje mišljenja u uskoj vezi sa slobodom okupljanja i slobodom ujedinjavanja, kao i sa slobodom štampe i elektronskih medija. Ove slobode svoju političku težinu i značenje dobijaju činjenicom da se bez njih ne bi moglo realizovati pravo slobodnog obrazovanja javnog mišljenja. Pojedinac ne može ni u kom slučaju delovati samo kao pojedinac, on u prvom redu ne može svom mišljenu dati neku težinu niti ga može izraziti, tzv. propagandom “od usta do usta”. Njegovo mišljenje postaje političko, samo ako on iskoristi letke, novine, radio i televiziju da bi to svoje mišljenje predstavio široj javnosti. U modernim državama bez ovog instrumenta masovne komunikacije ne može se uopšte voditi politička rasprava. Tako da individualno pravo da se učestvuje u procesu obrazovanja javnog mišljenja sledi i nastojanje da se sredstva masovne komunikacije drže što dalje od državnog uticaja.
Ipak, iako se drže sto dalje od države- opet manipulacija, pošto to nije istina, samo nam prodaju tu priču i mi ćemo sada da verujemo, dozvolićemo opet da raspravljamo, čak i u sukobe sa prijateljima da upadamo da bismo ili ne dokazali kako je ovo dobro ili ono, a da ustvari to i ne postoji. Recimo Ustav iz 2006. je predstavljao idealno rešenje skoro svih na političkoj sceni Srbije zarad očuvanja teritorijalnog integriteta zemlje sa primarom da je Kosovo Srbija. Ne zelim da me neko pogrešno razume, volim svoju zemlju i bas zbog toga sve ovo pisem, ali interesuje me da li je Kosovo Srbija i daj da vidimo zbog čega je taj Ustav izglasan, kada prioritet nije ispoštovan, ali zato verujem da su sve rupre istog dobro iskorišćene od strane onih koji su ga i pisisali.
Već dugo vremena mediji nisu samo posrednici koji prenose neki sadržaj, već su zapravo oformili vlastitu socijalnu sredinu i postali deo našeg vlastitog prirodno-socijalno-umetničkog okruženja.
Na osnovu rada jednog od najuticajnijih svetskih intelektualaca, američkog lingviste Noama Čomskog, donosimo vam spisak od deset strategija manipulacije putem medija.
1) PREUSMERAVANJE PAŽNJE
Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta. Vratimo se na Ustav iz 2006. Tada je primarno bilo da se izglasa isti da bi se zaštitio teritorijalni integritet Srbije, ali je i tadasnji predsednik dobio pravo na nove mandate, pa umesto dva mandata koliko u Ustavu stoji da imate pravo Boris Tadić je, na tadašnji jedan imao pravo na još dva i time krši Ustav, ali pošto je nov akt pobio stari, on pravno gledano ima mogucnost na još jedan mandat, ali moralno?
2) STVARANJE PROBLEMA
Ta metoda se naziva i “problem-reagovanje-rešenje”. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.
3) POSTUPNOST PROMENA
Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, “na kašičicu”, mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama. Kosovo je realan primer, necemo da priznamo, odbiajcemo, suprostavljati nezavisnosti I onda polako ali sigurno, putem medija objasnjavati kako moramo u pregovore itd. Zasto nismo pregovarali od starta onda???
4) ODLAGANJE
Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da ih se najavljuje mnogo ranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena, jer se prethodno privikavaju na samu ideje o promeni. Sem toga i “zajednička nada u bolju budućnost” olakšava njihovo prihvatanje. Ne bih objašnjavao dalje, setite se šta ste malopre pročitali u trećoj strategiji i sve sve će Vam biti jasno.
5) UPOTREBA DEČIJEG JEZIKA
Kada se odraslima obraća kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude.Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja. Razmislite koliko ste videli dece i beba u kampanjama poslednjih godina.
6) BUĐENJE EMOCIJA
Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamjenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja. Sta drugo napomenuti a da nije Kosovo, tamo su nam svetinje, tamo je srpski narod ginuo da brani celu Evropu, tamo su nam koreni. Opet ponavljam, daleko od toga da se ne slažem sa istorijskim značajem Kosova za Srbe, ali to ne treba toliko da se potencira, znamo i sami bez medija i bez političara ko smo i sta smo i gde su nam koreni a gde nisu.
7) NEZNANJE
Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanje manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv. Podaci govore da danas u svetu ima oko 900 miliona nepismenih ljudi, a u Srbiji je oko 1,35 miliona stanovnika bez dana škole ili sa nekoliko razreda osmoletke. Treba da znate i to da smo na dnu lestvice po obrazovnom sistemu u Evropi, ali nismo mnogo bolji ni u svetu.
8) VELIČANJE GLUPOSTI
Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci. Marjan Risticević ili Vam <ja sam seljak seljačina, dolazi traktorom u skupstinu>, Velimir Ilić <bije novinare, radi alkotest da bi bio u skupštini, itd>, Dragan Marković Palma <Mislio sam da ga uvatiš, Betoven, itd>, Ivica Dačić <peva gde stigne, grokce>…
9) STVARANJE OSEĆAJA KRIVICE
Treba ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema. Mi (narod) smo krivi pošto smo lenji i ne volimo da radimo i zbog toga su propale sve firme, a ne loše odrađene privatizacije i dragim nam politicarima i direktorima metod <šefe stavi mi u dzep, pa radi šta hoces>.
10) ZLOUPOTREBA ZNANJA
Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvara rastuću provaliju između znanja javnosti i onih koji ga poseduju i koriste, vladajuće elite. “Sistem”, zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu.
Dragi ljudi, dajte da vidimo šta nam je činiti, saljite vaše ideje, ili navodite primere, razgovarajmo o ovome i nađimo neko rešenje, ili da krenemo da zaobilazimo trafike i spakujemo televizore u kutije i pravac smetlište, pošto ovako kako je sada, stvarno nema smisla ni prema kome. Skrenimo pažnju jedni drugima, pa se možda i izrodi neki nezavisni mediji i budu mejstrim bez uticaja politike i njenih sluga.
Životinjska farma (eng. Animal Farm,1945.) je satirična novela ili bajka (alegorija) Georgea Orwella koja govori o grupi životinja koji su osvojili farmu za sebe i uživali do jednog perioda otkad je počeo teror i patnja. Pisana je za vrijeme II. svjetskog rata, a izdana je 1945., no slavu je doživjela tek za vrijeme 1950-ih. Knjiga ismijava sovjetski totalitaristički komunizam i Staljina. Orwell je bio ljevičar, koji je nakon događaja u Španjolskom građanskom ratu spoznao istinsko lice staljinizma. Međutim, u predgovoru Životinjskoj farmi kritizirao je stanje u Velikoj Britaniji, što je cenzurirano.
Recent Comments